Šta je znak da je detetu potrebna psihoterapijska podrška
Rad sa decom je moguć već od njihove treće godine života i najčešće se odvija kroz igru, priče, crtanje i sve ostale interaktivne terapeutske tehnike koje su deci pristupačne i prihvatljive. Deca svoje probleme ne izražavaju racionalno i rečima ili na neki način koji je roditeljima lako uočljiv, pa su roditelji često zabrinuti kada se susretnu sa dečijom agresijom, anksioznošću i depresijom, strahovima, tugom, poremećajima ishrane…
Neka od ovih gore navedenih stanja kod deca mogu biti i prolazna faza u samom razvoju i adaptacija deteta na određene novine koje se sa njim dešavaju i njemu samom nepoznate, ali onda kada ovakvo stanje traje već duži vremenski period, trebalo bi da bude alarm roditeljima da potraže stručnu pomoć i da ne čekaju da prođe samo od sebe.
Deca često razvijaju neki simptom kada ne mogu da se adaptiraju na novonastale okolnosti koje su za njih teške i u kojima osećaju da nemaju podršku neke stabilne i sigurne odrasle figure. Simptom koji dete iskazuje je dakle, uglavnom način kako dete samo pokušava da dođe do rešenja.
Najčešći simptomi koje razvijaju deca
U zavisnosti od uzrasta deteta i njihovih razvojnih kapaciteta, kao i same situacije na koju se dete adaptira, neki od simptoma koji su mogu pojavati:
-često razboljevanje i proživljavanje psihičkih doživljaja na somatskom nivou (alergije, astma, fantomski bol u stomaku, migrene…)
-povučenost, depresija i anksioznost
-agresija i bunt
-hiperaktivnost (ADHD)
-fobije i strahovi
-naklonost ka zavisničkim oblicima ponašanja
-laganje, mucanje ili totalni zastoj u govoru…
-poremećaji ishrane (anoreksija, bulimija, prejedanje…)
Cilj rada sa decom je prepoznati uzroke problema, uvažiti i poštovati njihova osećanja i naučiti ih kako da se na najadekvatniji način za njih sa njima nose i da ih rešavaju.
Simptomi se najčešće javljaju u nezdravoj i nefunkcionalnoj porodičnoj atmosferi, razvod roditelja, smrt jednog od roditelja ili neke druge važne osobe, izloženost nasilničkom ponašanju, ili na neki važnim razvojnim prelaznim periodima za dete, kako što su navikavanje na prinovu u porodici, adaptacija u vrtić, škola ili adolescencija.
Kao podsetnik za roditelje naglašavam još i to da je kombinovani pristup, rad sa detetom i rad sa roditeljima najadekvatniji pristup za uspostavljanje pozitivne promene u dečjem ponašanju.